Realan život klapa I put - Lanci i sneg

Ljudi, ako ste primorani da krećete na put po ovom vremenu (minus 10 celzijusa i 60 santimetara snega okolo) bar nemojte noću.

U nameri da zavrsimo posao za taj dan rano ujutru i na put u planinu krenemo najdalje do 12 sati, uspeli smo da pođemo u 4. Napolju je već bilo uveliko veče kad smo stigli do Zaječara (dotle bez problema). Problemi su nastali tek kad smo se popeli visoko u planinu, prošli zamrznuto jezero a da se nismo survali u isto, i došli na 200m od kuće u koju smo se zaputili. Da stvar bude jasnija, kuća se nalazi u planinskom selu, na kraju krajcatom, gde dalje od kuće ima samo još dve-tri koibe i koliko ’oćeš vukova i divljih svinja. Čistač iz lokalne ustanove za puteve prošao je do jedne tačke, i tu se okrenuo i vratio, jer zaboga dalje autobus i ne ide, pa što bi on arčio svoje resurse da mogu zaludni „turisti“ pridošli čak iz Niša da prođu do svoje odredišne tačke.

Elem, krenemo mi tako neraščišćenim putem kojim je pre nas prošla možda samo jednom neka lada-niva. Sneg na putu 50 cm, a nama auto nizak, gotovo kao neki sportski model (što nije). Više se vozimo srednjim delom auta po grbi na sred puta nego točkovima, jer ovi tu i tamo dovate do puta pa pokrenu auto koji metar. I sve tako do prve uzbrdice. A onda 2 metra uzbrdo po inerciji i vrrrrrrr... ni makac dalje. Ukopasmo se ko u bunker. U kolima nas svoje supružnika, muž naravno vozi a ja kočim do njega sve u patos svaki čas od straha, tako da sam posle 50km već dobila upalu mišića. Dalje deca (dva komada) od 5 godina, i moj brat koji nam se srećom pridružio u Zaječaru kao pojačanje. I tako ukopani u podnožju uzbrdice šta smo mogli nego da izađemo i da guramo. E tu sad zamislite scenu: ja jedva 50 kila (neki kažu kad se merim zajedno sa krevetom), a kola tona i kusur. Obučena poslovno sa fleknama na čizmama koje odavno nema ko da odnese kod šustera, pa klizaju i po asfaltu a kamo li po snegu i ledu. Al uporna. I tako zapnem se ja svooojski da poguram tonu i 200, dok moj brat kao teži zaseo na haubu da napravi težinu prednjoj vuči, ne bi li auto izašo iz bunkera i krenuo još koji metar. U to ime mi naravno odma proklizaju izlizane flekne na čizmama i noge odlete unazad i ja tresnem još svoooojskije nosem u sneg, a da se auto pri tom ne pomeri ni milimetar, samo se ukopa još dublje. Probamo zajedno da gurnemo (ja sa već snežnim nosem, pa nema više šta da rizikujem), i uspemo da ga pomerimo par santimetara, da bi se čim smo izdahnuli vazduh auto vratio nazad u sopstvenu iskopinu. I videsmo mi – vrag odneo šalu. Daj da se pomučimo da stavljamo lance pa makar i na 200m do kuće. A lanci novi, kupljeni istog dana „usput za svaki slučaj“. Moj muž u životu nije nameštao lance, moj brat nema ni kola, a sebe bolje i da ne pominjem. Prvi put otvorena kutija sa lancima ne ispljunu iz sebe ni jedan jedini papirić,a kamo li tehničko uputstvo. Moj muž ostade zbunjen sa kutijom u rukama, moj brat izlanu: „A bre gde je uputstvo, p..a im materina!“, a ja se priključih svojski njegovim komentarima da se proizvođaču donakršim ljubičice što nema uputstvo. Tu gde smo nemaju domet ni moblini telefoni, a kamo li da imamo bilo kakav help online, ili makar wireless da prikvrčimo laptop koji naravno imamo u kolima na Internet da pronađemo spas. I tako jedina dvojica (odraslih) muškaraca krenu da nameštaju lance u mrkloj noći u još mrklijoj planini osvetljeni samo mojim blicem iz moblinog telefona, i bez uputstva. Deca naravno 65-ti put iz kola gvire i pitaju: „Kad ćemo već jednom da stignemo?!?! Gladan sam.... Meni se piškiii....Oću sok...Oću i ja da guram!!!“ I iznervirani što im niko ne odgovara sve više pojačavaju volume... A nama raspoloženje sve manje optimistično...Brate, ovo postaje ozbiljno... Ali ne lezi vraže! U očajanju i beznađu odjednom se desi čudo! Ugledasmo na kutiji od lanaca onako zafrljačenoj u sneg neke 4 sličice koje podsećaju na uputstvo! I posle kraćeg proučavanja dođosmo do zaključka da su momci sve vreme sa pogrešne strane točka nameštali lance (spolja)! Trebalo je provući sajlu ispod kola i izvući je tako da se okrene s unutrašnje strane točka, a onda zakačiti dva njena kraja koja prave krug unutra, i spolja namestiti-izukrštati lance uz pomoć prilično dobro smišljenih zakačaljki u boji – što je veoma važno (ta boja, mislim). Smislili ljudi baš pametno, da ne moraš točkove da otkačinješ, da pomeraš kola ni milimter, otprilike za 2 minuta da namestiš lanac ko čovek. Naravno, podrazumeva se da su to pravili za normalne ljude, a ne za inženjere – koji bez tehničkog uputstva ili šeme ne umeju ni da beknu. Zato ljudi i nacrtali lepo – da normalan narod može da se snađe. Tako smo sa dva lanca i uz pomoć guranja uspeli da izađemo uz uzbrdicu i dođemo do kuće, sa naznakom da nam je za tih 200m trebalo više vremena nego za 120km prethodnih.

Epilog: u stvari smo mnogo srećno i prošli. Kako smo pošli po mraku u vreme kad su na televiziji javljali da se na put ne kreće bez preke potrebe i da je zimska oprema obazvezna na pravcu kojim smo mi prošli. Niko se nije ni upiškio ni crko gladan i žedan a ni izmrzao (od dece), a nas matore kad smo jednom uspeli da onako uvaljani u sneg i promrzli stignemo do kuće, dočekala je ljuta komova, turšija i topla večera tako da smo brzo zaboravili na pretprljeni ’stra. Naravno, sad seljaci jedan drugome pokazuju one „ukopine“ koje je naš auto ostavio na uzbrdici zvanoj SIPON, i prepričavaju kako glupave Nišlije pošle Lanosom i to bez lanaca u njihovo selo, i još mislili da će „UZA SIPON DA IZIĐU TEK TAKO.. NIJE NJIHOV SIPON MAČJI KAŠALJ... TU SU SE I VIŠLJI ZAGLAVLJIVALI PA SU ONOMAD JEDNE MORALI I TRAKTOROM DA VADE...“. Al nema veze, važno da se nešto dešava, da imaju i oni šta da pričaju uz grejanu i kiseo kupus u ove ladne zimske dane..