BIG BROTHER na poslu

Личност коју волим - Јелена Станковић

2011-03-05T14:10:00.000-08:00

Ја волим све чланове моје породице, али посебно волим једног члана, а то је моја сестра. Највише ми се допада и волим је. Она је најлепши члан моје породице за мене.

Сестра ми се зове Мина и лепша је од мене. Код ње ми се свиђа пуно ствари као на пример њене лепе очи и та предивна плава коса. Она увек мисли да је боље када је све по њеном. Скоро се сваког дана играмо.

Ја моју сестру волим јер она увек нешто добро мисли и добра је.

Личност коју волим - Урош Станковић

2011-03-05T14:03:00.000-08:00

Једног дана у кући породице Станковић досађивала ми је моја досадна сестра.

Она је паметна, а још досаднија. Она се зове Јелена, презива Станковић, а њено пуно име је Јелена Станковић. У нашој кући она је вредна као моја и њена мајка која стално чисти за њом. Могу да набројим шта све она то ради: направи неред и остави да ја то почистим, неуредна је, и помало како да кажем, вришталица. То су њене особине и карактер који јој одговара. И баш у пет сати она одлази код своје сестре од стрица.

Ја је волим зато што је занимљива и досадна, а мени се то свиђа.

Dečja logika

2009-12-03T00:08:00.000-08:00

Skoro sam da deci ubijem vreme u podužoj vožnji kolima pitala iste za neke pojmove. Interesovalo me kako oni tumače reči koje ne poznaju. I još jednom sam se uverila da su deca puna logike, a da tu logiku kvari odrastanje i nametanje nekih ukorenjenih društvenih normi kasnije u životu.

Evo nekih od njihovih odgovora:

Politika - to je slično kao matematika
Afrika - pustinja sa puno peska i bez vode
Zubčanik - novčanik za zube
Oltar - to ti je isto što i odžak
Klip - to je cigareta
Požarne stepenice - to su ti obične merdevine
Poluga - nešto čime se kuca ekser
Rotor - to je ratar
Oblakoder - to je oblak koji je pun vode.
Ćurčija- pa čovek koji gaji ćurke.

Realan život klapa II put - Reč na "B"

2008-07-04T05:20:00.000-07:00

Čudismo se skoro u vrtiću suprug i ja koliko deca psuju. A tek koje viceve pričaju!?!? Naravno, pola klinaca nema pojma šta je značenje koje bezobrazne reči. Njima je važno da „raznose“ okolo šta su čuli od starijih i da se kikoću. Koga je briga šta to znači, važno da je bezobrazno!
Tako jednom pokupimo mi decu iz vrtića i naš klinac od 5 godina prijavi da je danas čuo od Dimitrija neku mnooogooo bezobraznu reč. Mi naravno pitamo koju, ali on neće da kaže. Sramota je jer mnoogooo je bezobrazno. Roditelji ko roditelji, moraju sve da znaju, i zapnemo onda da nam kaže bar na koje slovo počinje ta mnooogoo bezobrazna reč. A on kaže:

- Na „B“.
- Na „B“?
- Aha, na „B“.

E sad, ako vi znate koja ima mnoogoo bezobrazna reč i još da počinje na B, pišite. Mi nismo znali. Ubedi ga nekako suprug da šapne njemu na uvo da niko ne čuje. I dete mu šapne posle malo snebivanja. Reakcija mog supruga bila je burna. Prvo je svim silama pokušao da ostane ozbiljan, a onda je prasnuo u smeh jer nije uspeo da zadrži ozbiljnost ni pod tačkom razno. Klinac se naravno naljutio zato što se tata smeje, i čvrsto obećao da nikad više ništa neće da mu kaže, a ja sam jedva dočekala da se deca zaigraju pa da čujem i ja koja je to toliko bezobrazna i smešna reč na „B“. I samo što su se povukli u svoju sobu da tamo prave lom, suprug je pitao:

- Znaš šta mi je rekao???
- ŠTA???
- BURAC!!!

Od tada je prošlo već više od godinu dana, i mi smo u međuvremenu totalno oguglali na „donošenje“ svakojakih reči iz vrtića. Sada ih molimo da nam više i ne govore šta su novo naučili.

Najsjaniji od sjajnih korisničkih bisera

2008-07-03T03:47:00.000-07:00

O tome koliko daleko seže glupost korisnika naših programa već sam pisala u blogu Korisničko-programerski rečnik.

Ali ovo što se skoro desilo prevazilazi sve tamo navedeno, pa sam morala da uknjižim, jer zaboraviće se - a bila bi šteta.

Jedna velika trgovinska firma razuđena u 25-30 gradova (sela) širom Srbije već godinu dana radi s našim Informacionim sistemom. Sistem ima svoju replikaciju (ili kako je oni popularno zovu „Sinhronizaciju“) koju sami korisnici iniciraju kad hoće da preuzmu ili pošalju podatke, i to klikom na dugme kroz program predviđen za to. Mahom su sada svi (od nekih 60-70 servera te firme) povezani na Internet preko ADSL-a, ali ostalo je i nekoliko jadnih na modemskoj konekciji.

Jedan od diskonata u ne tako malom gradu istočne Srbije još uvek ima samo mogućnost modemske konekcije na Net, što znači da čovek kad hoće da uradi sinhronizaciju podataka mora prvo da se zakači preko Dial-up konekcije, pa onda da klikne dugme za pokretanje prenosa podataka. Onda sačeka nekoliko minuta dok mu program (koji ga uredno obaveštava kako teče prenos) ne javi da je završio, i diskonektuje se sa Interneta. Ništa lakše, rekli biste. I ja. ALI ONI???

Elem, iz gore navedenog diskonta već negde 3-4-5 meseci imamo pritužbe da kad se radi sinhronizacija sve kase se ukoče. Mi smo ove pritužbe blago ignorisali i prebacivali loptu na njihov računski centar kao što je i red. Čovek koji je šef diskonta radi sigurno već više od godinu dana i inicira prenos podataka svaki božji dan i po više puta. Računaš - ume čovek. Pošto smo ga otkačili jedno 100 puta uz obrazloženje da naši programi rade i to kako treba i da se obrati njihovim ljudima, on je onda uzeo uporno njima da dosađuje. I pošto je njima posle jedno mesec dana puko film, ljudi seli u kola i otišli 150km odavde da vide na licu mesta ima li problema sa mrežom, i da eventualno otklone. Stigli tamo, usančili se na server i rekli tom inteligentno šefu:

- Ajde pusti sinhronizaciju da vidimo šta se dešava.
- E, sad ćete da vidite! Ja ovde ne mogu da radim, sve kase mi se ukoče, psuju kupci, čekaju redove, i bla bla bla... nakrš ovo nakrš ono...

I pusti čovek ovim redom:

1. Pokrene Dial-Up konekciju - uspešno.
2. Pusti program za sinhroniaciju i klikne na dugme „Preuzmi podatke“ – uspešno.
3. Program odradi svoje par minuta i prijavi mu „Prenos podatak uspešno završen!“. On klikne na OK – uspešno.
4. Onda razmota ikonicu za mrežu (LAN) iz donjeg desnog ugla ekrana i klikne na dugme DISABLE – uspešno.

I sve to vrlo brzo i uigrano.

Rezultat četvrtog koraka: mrežna kartica na serveru (na koji se naravno kače kase) disejblovana, server odsečen od mreže. Na kasama programi javljaju da je pukla konekcija sa serverom, ali to kasirke ništa ne razumeju već uporno i dalje pokušavaju da naplate račun kupcima, redovi sve veći i veći, a kupci sve nervozniji. A naš čovek, iliti mozak od šefa diskonta, sa pobedonosnim izrazom na licu:

- ETO JEL VIDITE!!! JA PRIČAM OTKAD AL NEMAM KOME! SVE KASE MI SE UKOČIŠE!!!!!!!

A ljudi iz rođene mu firme koji su potegli kolima 150km po vrućini od 37 stepeni da im oprave mrežu - unezvereni i bez teksta!

Možete da pretpostavite šta je dalje bilo.

p.s. Dobro je što još uvek i imaju kupce.
p.p.s. A onaj je i dalje šef diskonta!

Realan život klapa I put - Lanci i sneg

2008-01-08T03:14:00.000-08:00

Ljudi, ako ste primorani da krećete na put po ovom vremenu (minus 10 celzijusa i 60 santimetara snega okolo) bar nemojte noću.

U nameri da zavrsimo posao za taj dan rano ujutru i na put u planinu krenemo najdalje do 12 sati, uspeli smo da pođemo u 4. Napolju je već bilo uveliko veče kad smo stigli do Zaječara (dotle bez problema). Problemi su nastali tek kad smo se popeli visoko u planinu, prošli zamrznuto jezero a da se nismo survali u isto, i došli na 200m od kuće u koju smo se zaputili. Da stvar bude jasnija, kuća se nalazi u planinskom selu, na kraju krajcatom, gde dalje od kuće ima samo još dve-tri koibe i koliko ’oćeš vukova i divljih svinja. Čistač iz lokalne ustanove za puteve prošao je do jedne tačke, i tu se okrenuo i vratio, jer zaboga dalje autobus i ne ide, pa što bi on arčio svoje resurse da mogu zaludni „turisti“ pridošli čak iz Niša da prođu do svoje odredišne tačke.

Elem, krenemo mi tako neraščišćenim putem kojim je pre nas prošla možda samo jednom neka lada-niva. Sneg na putu 50 cm, a nama auto nizak, gotovo kao neki sportski model (što nije). Više se vozimo srednjim delom auta po grbi na sred puta nego točkovima, jer ovi tu i tamo dovate do puta pa pokrenu auto koji metar. I sve tako do prve uzbrdice. A onda 2 metra uzbrdo po inerciji i vrrrrrrr... ni makac dalje. Ukopasmo se ko u bunker. U kolima nas svoje supružnika, muž naravno vozi a ja kočim do njega sve u patos svaki čas od straha, tako da sam posle 50km već dobila upalu mišića. Dalje deca (dva komada) od 5 godina, i moj brat koji nam se srećom pridružio u Zaječaru kao pojačanje. I tako ukopani u podnožju uzbrdice šta smo mogli nego da izađemo i da guramo. E tu sad zamislite scenu: ja jedva 50 kila (neki kažu kad se merim zajedno sa krevetom), a kola tona i kusur. Obučena poslovno sa fleknama na čizmama koje odavno nema ko da odnese kod šustera, pa klizaju i po asfaltu a kamo li po snegu i ledu. Al uporna. I tako zapnem se ja svooojski da poguram tonu i 200, dok moj brat kao teži zaseo na haubu da napravi težinu prednjoj vuči, ne bi li auto izašo iz bunkera i krenuo još koji metar. U to ime mi naravno odma proklizaju izlizane flekne na čizmama i noge odlete unazad i ja tresnem još svoooojskije nosem u sneg, a da se auto pri tom ne pomeri ni milimetar, samo se ukopa još dublje. Probamo zajedno da gurnemo (ja sa već snežnim nosem, pa nema više šta da rizikujem), i uspemo da ga pomerimo par santimetara, da bi se čim smo izdahnuli vazduh auto vratio nazad u sopstvenu iskopinu. I videsmo mi – vrag odneo šalu. Daj da se pomučimo da stavljamo lance pa makar i na 200m do kuće. A lanci novi, kupljeni istog dana „usput za svaki slučaj“. Moj muž u životu nije nameštao lance, moj brat nema ni kola, a sebe bolje i da ne pominjem. Prvi put otvorena kutija sa lancima ne ispljunu iz sebe ni jedan jedini papirić,a kamo li tehničko uputstvo. Moj muž ostade zbunjen sa kutijom u rukama, moj brat izlanu: „A bre gde je uputstvo, p..a im materina!“, a ja se priključih svojski njegovim komentarima da se proizvođaču donakršim ljubičice što nema uputstvo. Tu gde smo nemaju domet ni moblini telefoni, a kamo li da imamo bilo kakav help online, ili makar wireless da prikvrčimo laptop koji naravno imamo u kolima na Internet da pronađemo spas. I tako jedina dvojica (odraslih) muškaraca krenu da nameštaju lance u mrkloj noći u još mrklijoj planini osvetljeni samo mojim blicem iz moblinog telefona, i bez uputstva. Deca naravno 65-ti put iz kola gvire i pitaju: „Kad ćemo već jednom da stignemo?!?! Gladan sam.... Meni se piškiii....Oću sok...Oću i ja da guram!!!“ I iznervirani što im niko ne odgovara sve više pojačavaju volume... A nama raspoloženje sve manje optimistično...Brate, ovo postaje ozbiljno... Ali ne lezi vraže! U očajanju i beznađu odjednom se desi čudo! Ugledasmo na kutiji od lanaca onako zafrljačenoj u sneg neke 4 sličice koje podsećaju na uputstvo! I posle kraćeg proučavanja dođosmo do zaključka da su momci sve vreme sa pogrešne strane točka nameštali lance (spolja)! Trebalo je provući sajlu ispod kola i izvući je tako da se okrene s unutrašnje strane točka, a onda zakačiti dva njena kraja koja prave krug unutra, i spolja namestiti-izukrštati lance uz pomoć prilično dobro smišljenih zakačaljki u boji – što je veoma važno (ta boja, mislim). Smislili ljudi baš pametno, da ne moraš točkove da otkačinješ, da pomeraš kola ni milimter, otprilike za 2 minuta da namestiš lanac ko čovek. Naravno, podrazumeva se da su to pravili za normalne ljude, a ne za inženjere – koji bez tehničkog uputstva ili šeme ne umeju ni da beknu. Zato ljudi i nacrtali lepo – da normalan narod može da se snađe. Tako smo sa dva lanca i uz pomoć guranja uspeli da izađemo uz uzbrdicu i dođemo do kuće, sa naznakom da nam je za tih 200m trebalo više vremena nego za 120km prethodnih.

Epilog: u stvari smo mnogo srećno i prošli. Kako smo pošli po mraku u vreme kad su na televiziji javljali da se na put ne kreće bez preke potrebe i da je zimska oprema obazvezna na pravcu kojim smo mi prošli. Niko se nije ni upiškio ni crko gladan i žedan a ni izmrzao (od dece), a nas matore kad smo jednom uspeli da onako uvaljani u sneg i promrzli stignemo do kuće, dočekala je ljuta komova, turšija i topla večera tako da smo brzo zaboravili na pretprljeni ’stra. Naravno, sad seljaci jedan drugome pokazuju one „ukopine“ koje je naš auto ostavio na uzbrdici zvanoj SIPON, i prepričavaju kako glupave Nišlije pošle Lanosom i to bez lanaca u njihovo selo, i još mislili da će „UZA SIPON DA IZIĐU TEK TAKO.. NIJE NJIHOV SIPON MAČJI KAŠALJ... TU SU SE I VIŠLJI ZAGLAVLJIVALI PA SU ONOMAD JEDNE MORALI I TRAKTOROM DA VADE...“. Al nema veze, važno da se nešto dešava, da imaju i oni šta da pričaju uz grejanu i kiseo kupus u ove ladne zimske dane..

Korisničko – programerski rečnik

2007-12-21T03:48:00.000-08:00

Naše iskustvo kaže da ako te zovu korisnici i prijave da im program ne radi, u 2,34% slučajeva je stvarno bio neki bug u programu, ostalih 97.66% nema blage veze sa programom. Kako razumeti šta je u stvari korisnik hteo da kaže, i pri tom ne izgubiti 2 sata dragocenog vremena dok ne utvrdiš u kom grmu leži zec? E to je ljudi umetnost... Posle mnoooogooo bliskih susreta sa nezadovljnim korisnicima, naš mali programerski tim je stekao dovoljno iskustva, a i konačno podigo informacioni sistem koji ti isti korisnici koriste na dovljno jak nivo, da bi mogao da se nakrši istima, i da pri tom bude siguran da nije problem u programu. Za to vreme nakupilo se toliko bisera da je ovakav jedan rečnik jednostavno morao da izleti. Toplo ga preporučujem svima koji tek kreću u okršaje sa srpskim biznismenima i njihovim „po ulici prikupljenim“ radnicima (svaka čast izuzecima).

Rečnik

- „Ne radi nam program, neće da štampa!“ – čitaj: „Izvuko nam se kabl za štampač dok je čistačica brisala prašinu...“ – 50% verovatnoće; „Neki bolid izbrisao drajvere za štampač zato što mu je neki još veći bolid dao dozvolu za to...“ ostalih 50% verovatnoće.
- „Ne radi nam program, neće da upamti fakturu! Treći put unosim nema je nigde i uvek daje isti broj!“ – čitaj: „Nije pritiso dugme zapamti nego je izašo na Otkaži...“. Za ovo ima i lek: ukineš dugme otkaži kao moj kolega, pa može samo da je zapamti i posle obriše ako se zajebo, al više ne zovu zbog toga.
- „Ne radi nam program, neće da izdaje račune na kasi!“ – e ovo mođe da se tumači na 100 načina. Pominjem samo najverovatnije i koji su se naravno stvarno desili:
o Nije bilo prometa u diskontu pa se na kasi uključio screen saver. Sad treba se ponovo uloguju da se vrate u sistem pa ne umeju. Za ovo su krivi bolidi koji im nisu isključili screen savere, a ne oni što ni ne znaju šta je to. Naravno, do ovog sanzanja smo došli na teži način, posle pola sata razgovora sa kasirkama, koje su na kraju uspele da nam objasne da se nekakva sličica vrti na crnom ekranu, i da zbog toga neće da izađe račun na fiskalnom printeru.
o Otkačio se kabl za fiskalni printer, i na printeru sve vreme gori crvena sijalička ali oni to ne vide. Vide samo da program neće da izbaci fiskalni isečak, iako im sve vreme izbacuje poruku: „PROVERITE KONEKCIJU SA FISKALNIM PRINTEROM!“, a mogli smo tu poruku i na kineskom da im izbacimo, isto bi bilo.
o Nestalo papira u FP. I u tom slučaju naravno gori crvena sijalička na FP-u ali nema ko da je vidi. Bolje da su projektanti fiskalnih printera umesto toga napravili jedan gumeni čekić koji izleti i tresne korisnika po glavi ako nestane papira ili se otkači kabl.
o Kasirka od silnog udaranja razglavila taster ENTER na tastaturi pa program naravno ne reaguje na isti.
o Itd.
- „Ne radi nam program, ne vide se elektronske dopune!“ - čitaj: nemaju na svakom spratu instaliran program za elektronske dopune pa moraju da trce gore dole da bi videli iste. Ovo dođeš do zaključka tek kad si detaljno pregledao kod istog programa i video da nema greške u prikazu, a onda si testirao specijalno za njihovu poslovnu jedinicu jer se na ostalih 20 mesta sve vidi, a onda si zvao i ponovo pitao a šta im to ne radi. A onda su ti objasnili da izginuše trčeći sve na treći sprat da bi isčitali elektronske dopune jer se ’na prvom ne vide’.
- „Ne radi nam program, neće ni da se startuje!“ – čitaj: nemaju najnoviju verziju programa, a program ima ugrađenu kontrolu verzije. Pri pokusaju startovanja program im izbacuje poruku: „Skinite najnoviju verziju programa, ...“ ali i to smo isto mogli da im napisemo i na kineskom.
- „Ne može da se uđe u program!“ – čitaj: uključen im je caaps look na tastaturi.
- „Ne može da se uđe u program (2)!“ – čitaj: tamo gde pise korisnik kucao je password, a za password nista.
- „Ne pamti program dobro datum na dokumentu, nego namesti neki levi!“ - čitaj: omandali su strelicu dok im je fokus bio na datumu (date-time picker kontrola koju oni prvi put vide u zivotu), ali ti si se ubio da proveris da li slucajno negde u prikupljanju podataka na formi ne inkrementiras nesto mesec.
- „Ni jedan račun ni jedna kasa odjutros neće da izdaje! Ovi programi ništa ne valjaju!“ – čitaj: kad su došli ujutru na posao biseri nisu ni uključili server koji obično stoji u nekoj tamo improvizovanoj kancelariji. Bitno da su uključili kase, btw. Al’ kad ti prijave problem na svim kasama, odma znaš da im server nije ni uključen. BTW, još kod logovanja program prijavljuje da nema vezu sa serverom, i neće ni da se startuje, ali oni to tako predstave – ne izdaje račune! Za ovo smo se zajebali par puta i da izađemo na teren – što je samo dokaz da jedan programer bez dovoljno iskustva sa korisnicima ne može ni izdaleka da shvati njihovu glupost.
- „Ne možemo da preuzmemo podatke! Ne radi program za prenos – NEĆE!“ – čitaj: puko im ADSL, ili ne radi im modem ako nemaju ADSL.
- „Ne radi nam prenos podataka! Dođe do 93% i stane!“ – e ovo mož da se ubiješ dok prevedeš. A prevod je: onaj tamo što je pustio prenos podataka na dugme, iz dosade dok se podaci prenose klikće na connect-disconnect sve vreme. Taj isti posle trećeg pokušaja preuzimanja i jeno 100 klika usput na connect-discennet prijavljuje da ne radi prenos. Onda mu kažeš da pokuša opet, pa mu uđeš na kompjuter a da on nije ni svestan, pa vidiš šta radi dijabola, jer ni u drugom životu ne bi mogao da to zamisliš.
- „Ne valja ništa ovaj program, mnogo su sitna slova!“ – čitaj: podesili ljudi na windowsu fontove na 6-cu, a rezoluciju digli u nebo.
- „Ne radi nam program na jednoj kasi a na drugoj radi, jedan ništa ne valja!“ – čitaj: sapleo se neko o mrežni kabl u sred kucanja računa na kasi.
- „Ne radi nam ni jedan program na kasama, a sigurno smo upalili server!“ – čitaj: stavili elektronsku vagu za merenje (10tak kg) da stoji na switch-u od 150 grama i switch se zaglupavio.

Ovo je samo deo rečnika koji sam uspela na brzinu da sklepam, čekam Vas pa da napravimo kompletan!

BIG BROTHER na poslu

2007-07-03T04:48:00.000-07:00

Izginusmo onomad u nedelju. Klijenti kojima uvodimo Informacioni Sistem su jedna ogromna veliko-malo-i ostalo-prodajna firma raštrkana u nekih 20 ili 30 gradova širom naše lepe domovine. Da im nije jasno šta su kupili, i nije. Od Informacionog Sistema mislim da razumeju ovu drugu reč, al ako je staviš u formu “.. za navodnjavanje” il tako nešto. Al tako ti je to sa svim srpskim biznismenima „novonastalim” ranih 90-tih... No to je tema za neki drugi blog...

A mi što smo izginuli, dobrim delom smo i sami krivi, jer kao novopečena softverska kuća koja broji jedva 4 programera (od kojih su dvojica i direktor i njegov zamenik) i jedan „out-source” saradnik-ca (moja malenkost), trebalo je da imamo mnogo bolje uobličen plan puštanja u rad 20 gradova sa sve predstavništvima u jednom danu! A oni što su izginuli, j..m li ga ko je kriv... Sve u svemu, radili smo od 8 ujutru do 12 i nešto noću bez prestanka, sa sendvičima nad tastaturama (iz moje ionako ispada pola leba u troškama i ostalo uvek kad je okreneš i protreseš tastere), obiljem kafe, usijanim fiksnim i mobilnim telefonima, a Boga mi i ADSL-om koji nijednom nije zatajio (jedini) u celoj toj priči.

I naravno, kako to obično biva, tek kad su baze i radne verzije programa za Finansijsko i Robno knjigovodstvo spuštene u svih 20-tak predstavništava, došlo se do zaključka da svuda treba da se namesti nova verzija Robnog (prepravljena po želji kupca na dan puštanja u rad – katastrofa na kub!). E ajd sad ti objasni njihovim zaposlenima da imaju novu verziju programa na FTP-u u centrali svoje matične kuće, i da imaju namešten shortcut na desctop i da samo treba da se konektuju na Internet (oni koji nemaju ADSL) ili ne moraju na to (oni koji imaju) i da 2x kliknu na taj shortcut (što im je veoma lepo i uspešno namestio naš dragi spoljni saradnik za mreže – imena ne navodim iz predostrožnosti), i da će nova verzija programa sama da se downloaduje i spusti gde treba. E sad, da vidiš čudo, neki su i shvatili... Većina – JOK. Pa ajde onda zbog JOK konektuj se svuda modemski, pa na VNC, pa im ti to odradi... A veze katastrofa... I do 16kb u sekundi se spuštaju..
E al da je samo to. Taman to sredismo i štiklirasmo jednu celu kolonu i sve njene vrste za svih 20-tak predstavništava, kad iskrsnu naglo još jedna kolona! Treba „patch-ovati” baze svuda da bi mogla da se pusti odmah replikacija podataka iz centralne baze (čitaj: glupavi propust one gorenavedene dvojice direktora - nije da se ljutim, i oni su pukli od posla - softverske nam firme, koji je mogao potpuno da se izbegne, naravno). Pa opet ceo krug... Taman štiklirasmo još jednu kolonu i sve njene vrste, kad iskoči još jedna! Pa još jedna!
I nakon takvih nekoliko krugova, u kojima nismo ni mogli baš sve vrste novonastalih kolona da štikliramo kao odrađene jer su neke veze non-stop pucale, desi se jedna „situacija” koja me je podigla na noge.. Pa smejala sam se pola sata!

Dok su neki radili modemske pristupe predstavništvima koja nisu On-line, meni je zapao ADSL (i hvala im zbog takve podele).

I tako upadnem ja u beogradsko predstavništvo preko VNC-a pravo na njihov kompjuter, i vidim ljudi vredno rade (unose stanje posle popisa kroz jedan od naših programa gore navedenog sistema). Reko ajde da ih ne prekidam, sačekaću par minuta... Al oni rade i rade i rade, i nikako da zastanu! Verovatno se i njima smučio rad u nedelju posle podne na 40 stepeni pa bi da što pre završe.. Onda rešim da ih pozovem telefonom i zamolim da me puste 30 sekundi da odradim neke komande nad bazom.. Ali avaj, od tri telefona ni na jedan se niko ne javlja... A oni i dalje rade – sve lepo vidim preko VNC-a. Mobilni naravno nemamo ni jednog od zaposlenih, jer smo se jedva izborili i za spisak predstvaništava sa fiksnim brojevima zbog konekcija.. I onda šta ću, rešim da im za trenutak „oduzmem kontrolu” nad mašinom i odradim svoj deo posla.

Al, ljudi! Kako sam pomerila miša „s ove strane veze” tako je pointer počeo da divlja s one strane! Mrdnem ja odavde, mrdnu oni sto puta odande.. Shvatim ja da oni i ne znaju da ja legalno upadam na njihov komp, i da nemaju pojma da uopšte imaju nešto što se zove VNC Server instaliran tamo. Onda brzo otvorim Notepad i napišem im poruku svojim najbrže-moguće-kucajućim stilom da ne padnu u nesvest:
„Ovde firma ta i ta od tu i tu, molim Vas pustite me 30 sekundi da odradim neke komande. Neću Vam zatvarati ništa što ste do sad radili.”
E sad, to sam ja htela da bude napisano, a bilo je:
„Ovde firma............ ta i ...........ta od tu i tu, molim ............Vas pustite me......... 30 ......sekundi da odradim neke komande............................ Neću Vam zatvarati ništa što ste do sad radili..........” jer su oni tamo stiskali taster „.” non-stop, verovatno u panici, odakle znam...
Uglavnom, odradim ja svoje, a trajalo je i manje od 30 sekundi, i onda se po navici vratim u Notepad i napišem im poruku u produžetku:
„Sada možete da nastavite sa radom.
HVALA na saradnji.
POZDRAV!”, očekujući da će oni tamo iskucati u novom redu neko „Pozdrav i Vama” ili bar „CAO”. A od svega toga očekivanog, pojavi se samo jedno: „.............................................................................uf” u produžetku.

Kako bilo da bilo, ja sam se slatko nasmejala, a i nije da mi nije prijalo što sam u celoj priči JA na strani BIG BROTHERa, a oni na onoj manje zavidnoj..

A ono što je sigurno je da će od sada doooobro da paze kakav sadržaj drže na ekranu u firmi. Do viđenja xxx sadržaji, igrice, slike od svadbi i rodjendana i ostalo.
A ono što je manje sigurno ali verovatno je da će da paze šta rade i sa telefonima i ostalim uređajima u firmi, a Boga mi i kod kuće...