Realan život klapa II put - Reč na "B"

Čudismo se skoro u vrtiću suprug i ja koliko deca psuju. A tek koje viceve pričaju!?!? Naravno, pola klinaca nema pojma šta je značenje koje bezobrazne reči. Njima je važno da „raznose“ okolo šta su čuli od starijih i da se kikoću. Koga je briga šta to znači, važno da je bezobrazno!
Tako jednom pokupimo mi decu iz vrtića i naš klinac od 5 godina prijavi da je danas čuo od Dimitrija neku mnooogooo bezobraznu reč. Mi naravno pitamo koju, ali on neće da kaže. Sramota je jer mnoogooo je bezobrazno. Roditelji ko roditelji, moraju sve da znaju, i zapnemo onda da nam kaže bar na koje slovo počinje ta mnooogoo bezobrazna reč. A on kaže:

- Na „B“.
- Na „B“?
- Aha, na „B“.

E sad, ako vi znate koja ima mnoogoo bezobrazna reč i još da počinje na B, pišite. Mi nismo znali. Ubedi ga nekako suprug da šapne njemu na uvo da niko ne čuje. I dete mu šapne posle malo snebivanja. Reakcija mog supruga bila je burna. Prvo je svim silama pokušao da ostane ozbiljan, a onda je prasnuo u smeh jer nije uspeo da zadrži ozbiljnost ni pod tačkom razno. Klinac se naravno naljutio zato što se tata smeje, i čvrsto obećao da nikad više ništa neće da mu kaže, a ja sam jedva dočekala da se deca zaigraju pa da čujem i ja koja je to toliko bezobrazna i smešna reč na „B“. I samo što su se povukli u svoju sobu da tamo prave lom, suprug je pitao:

- Znaš šta mi je rekao???
- ŠTA???
- BURAC!!!

Od tada je prošlo već više od godinu dana, i mi smo u međuvremenu totalno oguglali na „donošenje“ svakojakih reči iz vrtića. Sada ih molimo da nam više i ne govore šta su novo naučili.

Najsjaniji od sjajnih korisničkih bisera

O tome koliko daleko seže glupost korisnika naših programa već sam pisala u blogu Korisničko-programerski rečnik.

Ali ovo što se skoro desilo prevazilazi sve tamo navedeno, pa sam morala da uknjižim, jer zaboraviće se - a bila bi šteta.

Jedna velika trgovinska firma razuđena u 25-30 gradova (sela) širom Srbije već godinu dana radi s našim Informacionim sistemom. Sistem ima svoju replikaciju (ili kako je oni popularno zovu „Sinhronizaciju“) koju sami korisnici iniciraju kad hoće da preuzmu ili pošalju podatke, i to klikom na dugme kroz program predviđen za to. Mahom su sada svi (od nekih 60-70 servera te firme) povezani na Internet preko ADSL-a, ali ostalo je i nekoliko jadnih na modemskoj konekciji.

Jedan od diskonata u ne tako malom gradu istočne Srbije još uvek ima samo mogućnost modemske konekcije na Net, što znači da čovek kad hoće da uradi sinhronizaciju podataka mora prvo da se zakači preko Dial-up konekcije, pa onda da klikne dugme za pokretanje prenosa podataka. Onda sačeka nekoliko minuta dok mu program (koji ga uredno obaveštava kako teče prenos) ne javi da je završio, i diskonektuje se sa Interneta. Ništa lakše, rekli biste. I ja. ALI ONI???

Elem, iz gore navedenog diskonta već negde 3-4-5 meseci imamo pritužbe da kad se radi sinhronizacija sve kase se ukoče. Mi smo ove pritužbe blago ignorisali i prebacivali loptu na njihov računski centar kao što je i red. Čovek koji je šef diskonta radi sigurno već više od godinu dana i inicira prenos podataka svaki božji dan i po više puta. Računaš - ume čovek. Pošto smo ga otkačili jedno 100 puta uz obrazloženje da naši programi rade i to kako treba i da se obrati njihovim ljudima, on je onda uzeo uporno njima da dosađuje. I pošto je njima posle jedno mesec dana puko film, ljudi seli u kola i otišli 150km odavde da vide na licu mesta ima li problema sa mrežom, i da eventualno otklone. Stigli tamo, usančili se na server i rekli tom inteligentno šefu:

- Ajde pusti sinhronizaciju da vidimo šta se dešava.
- E, sad ćete da vidite! Ja ovde ne mogu da radim, sve kase mi se ukoče, psuju kupci, čekaju redove, i bla bla bla... nakrš ovo nakrš ono...

I pusti čovek ovim redom:

1. Pokrene Dial-Up konekciju - uspešno.
2. Pusti program za sinhroniaciju i klikne na dugme „Preuzmi podatke“ – uspešno.
3. Program odradi svoje par minuta i prijavi mu „Prenos podatak uspešno završen!“. On klikne na OK – uspešno.
4. Onda razmota ikonicu za mrežu (LAN) iz donjeg desnog ugla ekrana i klikne na dugme DISABLE – uspešno.

I sve to vrlo brzo i uigrano.

Rezultat četvrtog koraka: mrežna kartica na serveru (na koji se naravno kače kase) disejblovana, server odsečen od mreže. Na kasama programi javljaju da je pukla konekcija sa serverom, ali to kasirke ništa ne razumeju već uporno i dalje pokušavaju da naplate račun kupcima, redovi sve veći i veći, a kupci sve nervozniji. A naš čovek, iliti mozak od šefa diskonta, sa pobedonosnim izrazom na licu:

- ETO JEL VIDITE!!! JA PRIČAM OTKAD AL NEMAM KOME! SVE KASE MI SE UKOČIŠE!!!!!!!

A ljudi iz rođene mu firme koji su potegli kolima 150km po vrućini od 37 stepeni da im oprave mrežu - unezvereni i bez teksta!

Možete da pretpostavite šta je dalje bilo.

p.s. Dobro je što još uvek i imaju kupce.
p.p.s. A onaj je i dalje šef diskonta!