Izginusmo onomad u nedelju. Klijenti kojima uvodimo Informacioni Sistem su jedna ogromna veliko-malo-i ostalo-prodajna firma raštrkana u nekih 20 ili 30 gradova širom naše lepe domovine. Da im nije jasno šta su kupili, i nije. Od Informacionog Sistema mislim da razumeju ovu drugu reč, al ako je staviš u formu “.. za navodnjavanje” il tako nešto. Al tako ti je to sa svim srpskim biznismenima „novonastalim” ranih 90-tih... No to je tema za neki drugi blog...
A mi što smo izginuli, dobrim delom smo i sami krivi, jer kao novopečena softverska kuća koja broji jedva 4 programera (od kojih su dvojica i direktor i njegov zamenik) i jedan „out-source” saradnik-ca (moja malenkost), trebalo je da imamo mnogo bolje uobličen plan puštanja u rad 20 gradova sa sve predstavništvima u jednom danu! A oni što su izginuli, j..m li ga ko je kriv... Sve u svemu, radili smo od 8 ujutru do 12 i nešto noću bez prestanka, sa sendvičima nad tastaturama (iz moje ionako ispada pola leba u troškama i ostalo uvek kad je okreneš i protreseš tastere), obiljem kafe, usijanim fiksnim i mobilnim telefonima, a Boga mi i ADSL-om koji nijednom nije zatajio (jedini) u celoj toj priči.
I naravno, kako to obično biva, tek kad su baze i radne verzije programa za Finansijsko i Robno knjigovodstvo spuštene u svih 20-tak predstavništava, došlo se do zaključka da svuda treba da se namesti nova verzija Robnog (prepravljena po želji kupca na dan puštanja u rad – katastrofa na kub!). E ajd sad ti objasni njihovim zaposlenima da imaju novu verziju programa na FTP-u u centrali svoje matične kuće, i da imaju namešten shortcut na desctop i da samo treba da se konektuju na Internet (oni koji nemaju ADSL) ili ne moraju na to (oni koji imaju) i da 2x kliknu na taj shortcut (što im je veoma lepo i uspešno namestio naš dragi spoljni saradnik za mreže – imena ne navodim iz predostrožnosti), i da će nova verzija programa sama da se downloaduje i spusti gde treba. E sad, da vidiš čudo, neki su i shvatili... Većina – JOK. Pa ajde onda zbog JOK konektuj se svuda modemski, pa na VNC, pa im ti to odradi... A veze katastrofa... I do 16kb u sekundi se spuštaju..
E al da je samo to. Taman to sredismo i štiklirasmo jednu celu kolonu i sve njene vrste za svih 20-tak predstavništava, kad iskrsnu naglo još jedna kolona! Treba „patch-ovati” baze svuda da bi mogla da se pusti odmah replikacija podataka iz centralne baze (čitaj: glupavi propust one gorenavedene dvojice direktora - nije da se ljutim, i oni su pukli od posla - softverske nam firme, koji je mogao potpuno da se izbegne, naravno). Pa opet ceo krug... Taman štiklirasmo još jednu kolonu i sve njene vrste, kad iskoči još jedna! Pa još jedna!
I nakon takvih nekoliko krugova, u kojima nismo ni mogli baš sve vrste novonastalih kolona da štikliramo kao odrađene jer su neke veze non-stop pucale, desi se jedna „situacija” koja me je podigla na noge.. Pa smejala sam se pola sata!
Dok su neki radili modemske pristupe predstavništvima koja nisu On-line, meni je zapao ADSL (i hvala im zbog takve podele).
I tako upadnem ja u beogradsko predstavništvo preko VNC-a pravo na njihov kompjuter, i vidim ljudi vredno rade (unose stanje posle popisa kroz jedan od naših programa gore navedenog sistema). Reko ajde da ih ne prekidam, sačekaću par minuta... Al oni rade i rade i rade, i nikako da zastanu! Verovatno se i njima smučio rad u nedelju posle podne na 40 stepeni pa bi da što pre završe.. Onda rešim da ih pozovem telefonom i zamolim da me puste 30 sekundi da odradim neke komande nad bazom.. Ali avaj, od tri telefona ni na jedan se niko ne javlja... A oni i dalje rade – sve lepo vidim preko VNC-a. Mobilni naravno nemamo ni jednog od zaposlenih, jer smo se jedva izborili i za spisak predstvaništava sa fiksnim brojevima zbog konekcija.. I onda šta ću, rešim da im za trenutak „oduzmem kontrolu” nad mašinom i odradim svoj deo posla.
Al, ljudi! Kako sam pomerila miša „s ove strane veze” tako je pointer počeo da divlja s one strane! Mrdnem ja odavde, mrdnu oni sto puta odande.. Shvatim ja da oni i ne znaju da ja legalno upadam na njihov komp, i da nemaju pojma da uopšte imaju nešto što se zove VNC Server instaliran tamo. Onda brzo otvorim Notepad i napišem im poruku svojim najbrže-moguće-kucajućim stilom da ne padnu u nesvest:
„Ovde firma ta i ta od tu i tu, molim Vas pustite me 30 sekundi da odradim neke komande. Neću Vam zatvarati ništa što ste do sad radili.”
E sad, to sam ja htela da bude napisano, a bilo je:
„Ovde firma............ ta i ...........ta od tu i tu, molim ............Vas pustite me......... 30 ......sekundi da odradim neke komande............................ Neću Vam zatvarati ništa što ste do sad radili..........” jer su oni tamo stiskali taster „.” non-stop, verovatno u panici, odakle znam...
Uglavnom, odradim ja svoje, a trajalo je i manje od 30 sekundi, i onda se po navici vratim u Notepad i napišem im poruku u produžetku:
„Sada možete da nastavite sa radom.
HVALA na saradnji.
POZDRAV!”, očekujući da će oni tamo iskucati u novom redu neko „Pozdrav i Vama” ili bar „CAO”. A od svega toga očekivanog, pojavi se samo jedno: „.............................................................................uf” u produžetku.
Kako bilo da bilo, ja sam se slatko nasmejala, a i nije da mi nije prijalo što sam u celoj priči JA na strani BIG BROTHERa, a oni na onoj manje zavidnoj..
A ono što je sigurno je da će od sada doooobro da paze kakav sadržaj drže na ekranu u firmi. Do viđenja xxx sadržaji, igrice, slike od svadbi i rodjendana i ostalo.
A ono što je manje sigurno ali verovatno je da će da paze šta rade i sa telefonima i ostalim uređajima u firmi, a Boga mi i kod kuće...
